Brojne su legende i predaje vezane uz lokalitete i prirodne pojave u našem kraju. Prekrasne su to priče u kojima se nazire trun istine utkane u nasušnu potrebu za ljepotom. Stvarali su ih vješti narodni pripovjedači unoseći u tešku zbilju dašak ugode.
Zreliji svijet se i danas rado sjeća tih priča iz večernjih sijela. Anđi je to osobito drago.
– Moja baba bi pričala kako je vidila vilu, ev’ vako k’o ja tebe. I meni bi digod rekla da sam njezina „ vila nagorkinja“, a tako se govorilo za lipu curu.
Pred Manjinim zagonetnim i pomalo podrugljivim pogledom, nastavila je s uvjeravanjem.
– Ne digla se ako nije? – onda zaroni u sjećanja.
– Kokad sad vidim kako sidi uz ognjišće, miša puru i priča nama dici kako su se vile viđale po šumi kad bi svit išo u drva. A išlo bi se za mraka pa dođi u šumu kad se razdanjuje. I mlogi su viđali vile kako plešu vilinsko kolo uz vodu. Lipe bile, krše, u bilim ‘aljinom, duge raspletene kose. Samo im jedna noga nije bila isanska, nego magaretija – ko će znat s čega?
– Vezi, vezi, moja Anđe! Evo, nije ni nama mrsko slušat? – Manje na trenutak prekine priču, ali Anđa osjeti kako je kuma Mara pažljivo sluša, pa nastavi.
– Vile se nisu viđale obdan. Po noći bi dolazile u selo i konje odvodile s jasala pa na njima jašile svunoć i splićale im grivu. Nije to niko mogo rasplest, a nije ni smio, kažu, konj bi odma crko. Volile su odnit k sebi nejako muško dite pa bi ga domalo vratile. Nije se moglo stat ukraj njiovoj naravi. Nekad bi bile dobre, a nekad pogane. Kako im se ‘ko zajmi?. Baba bi nevistom uvik pelila da imaju dobar opaz na mušku dicu, a za ženske bi sto puta rekla, „ženskim ništa ne mere bit“. Kad se tog sitim, ne mogu joj pokoj pridat?
– Tako je to bilo u našem kraju. – nadoveza se Mara – više se držalo do muška, neg’ do ženska diteta. A za to su opet žene krive, one su tako gojene. Moja se pokojna mater ustajala nejakom muškom ditetu, tako i nas učila. Nije to s lošom namirom. Znao se neki red, nismo mi ostale okraćene zbog toga?
– To im je jedino bilo ispravno – šaljivo će Manje – nije ni ovo ništa kad cura ljopne, a did gleda di će sist. Bude mi više puta mrsko što sam muško, a pogotovo što sam star. Nigdi nisi prispio, već vako svojoj glidi ako je se ‘ko zavrno blizu? A u te priče o vilom i vukodlacim, ja ne virujem, koliko je pod noktom. Narod nadovido, kokad nije bilo struje ni televizora. Tako se zabljovo. E, da je mene vila odnila, što bi volio?
– Naslušali smo se mi svakakvi priča. – nadoveza se Mara. – Je li u njima bilo istine ili nije, ‘ko će znat? Samo je svega manje otkad su se počela polja blagosivat. Di sveta voda dopre, tu nema utvara. Fra Klemo je uvik opominjo da dobro škropimo i kuću i prikuću.
– Ja, svejedno, virujem kako su vile bivale po našoj planini. Ostalo je iza nji’ kovilje. I eno ga po Lačugama, Butrovcim, prema Zavelimu, po Paklinom, Ljubuši, Vrlokuku, Cmiljevači kud su se god vile viđale.
– Sritna glavo, je si lakovirna? – opet će Manje u svom stilu.- Narod, bona, nadovido. K’o i sad. Priča iđe od usta do usta i prisvuča se sto puta. Od istine ostane malo, ja nimalo. I to malo ne izađe na vidilo jer svit ne voli istinu? Laže sam sebi uoči. Di je istina? „ Istina je voda duboka“ kako Škoro lipo piva.
– „San klapnja- Bog istina“, reko bi stariji svit. Tako je i s pričom. Ma, ulipšaju ti dan. Lipo sidnu na željdac. – zaključi Mara.
– Govor’te vi šta ‘oćete. – Anđa nije popuštala.
– Iza vila je ostalo kovilje. Samo ti se kazuje ko- vile- je. Ispane ovo e, l i j su zajadno lj, i eto kovilje. Povija se po brdu k’o more sinje. Pa ti ne viruj?
Iva Bagarić/Tomislavcity
