Prosinac je zatvorio svoju knjigu. Pospremio urese i darove, a u sjećanje pohranio susrete i vesele pjesme božićne. Od ljepote trenutaka i jačine dojmova na licu siječnja još se zrcali prosinačka ljepota.
Dobro raspoloženje osjeća se i u društvu starih prijatelja koji uđoše u knjigu „Jakin broć“. Još su pod dojmom velikog trenutka. Manje svako jutro započinje osvrtom na osobnu pojavu u javnosti.
– Jesi li vidio, kume, nisam se nijednom pomeo u govoru, naokorič izgovorio sve što me je tokalo? A cili se život sklanjo u stranu računajuć kako je svak pametniji od mene. Doduše, ni škole nemam pa nisam pračim imo među svit. ‘Ko je mislio da će se jednom pikati i životna škola, pajdo moj. E, nju sam ja dokturiro. Sad mi drago što sam prigeo izać prid narod, osićam se čudo bolje, nije mi ni piva više na prvom mistu. Ja bi’ se sad s knjigom družio po cili dan, zabezurim se čitajuć i okasnim ručat. Nikad se ne moš zaklet kud će te život odnit.
– Dadne ti Bog, moj kume, što ti selo nikad ne bi dalo! – Mara izvuče iz škrinjice narodnog blaga još jednu u nizu pametnih pa, u namjeri zahvale, nastavi.
– Triba, opet, i svitu priznat da zna više, nego mu se pripisuje. Baš je bilo lipo vidit našu čeljad kako rado sluša profesure i ponaša se u kazališću koda je tamo svaki dan. Hvala im di čuli, di ne čuli. Nije samo kulturan ‘ko se bavi kulturom, već i onaj ‘ko je osića u sebi, ‘ko ima duha i zdrave misli. Meni se činilo kako smo svi bili na ponos svom mistu, poglavito ovom našem kraju.
– Meni su dvi – tri žene rekle kako su iste ja, letičaste i neskrivene – javi se Anđa ozarena lica pa doda u obranu svoje osobnosti.
– Ne udi, boni, priznat svoje mane, ni’ko nije savršen. Čini mi se da pametan svit lakše na vitar iznese svoje nedostatke, nego oni što se stavljaju mudri pa im ne znaš ukove, a nisu ni blizu onog za što se meću. Srce se oće, dušnje mi!
– Je, kuma Anđe! – potvrdi Mara – mi se, eto, volimo malo izbrojit, žugnut, a postupit ćemo uvik kako triba pa bilo nam i uz nos. Meščini da je najvažnije nadjačat svoje slabosti, sa svitom je već lakše.
– Volim ja tebe kuma kad si tako znana i stentana. Ja bi se zaklela da je i narav prilazna, ja tebi sličim više nego sestri, kokad sam s tobom svaki dan. Bože moj, kud bi me i odnilo da tebe nema pa ne daš vrivi i galami zapravo.
– A rožilo se ovi’ dana sa svi’ strana, sve ustisalo i svak se stavlja pametan? – zamišljeno će Jure.
– E, ja se ne dam u to kolo! – samouvjereno istupi Manje – ne dam da mi politika zaosinji pamet. Kakav narod, taka i vlast, ne daj Bože da je nema. Ja utrnem televizor i proodam do stare kuće. Prva je godina kako ne žalim što je pojata prazna. Moj Tome najavio sebi kuću pravit na staroj. Kaže kako ne će rušit stari kamen što ga je u kuću uzido moj ćaća, već će samo iznutra pripertat. Ne znam šta me je u životu više obeselilo. U pravu je kuma Mara kad kaže da Bog providi kad se i ne nadamo. I pojatu će okrenut za garaže.
– Tako ti je, kume. Ne priliči nam kukat ako se u Boga uzdamo. Triba od sebe odbijat dešperanciju. Dica zdrava i vesela otišla u svit, lipo zarađuju, često nas oblaze, a i mi k njima rada odemo. Evo, i kuće će pravit na didovini pa kud bi uboga lipše.
Iva Bagarić/Tomislavcity
