Jednom prigodom, za vrime velikog odmora, par šestašica, dočepalo se zadaćnica prvašića, pa virkaju, čitaju, cirlikaju se tom krivudavom rukopisu i ditinje nespretnim sastavcima.
Kad nabasaše na naslov “Moja majka”, poče pravi dernek.
Zaori se glasan kikot, pa cirlik do suza.
Imalo se tu šta i vidit, majčin sine!
Neopisiv užitak za njih koje poznavahu svakog malog autora kao i urnebesno smišno opisane im matere.
Poslastica vedanaka.
Nekih od tih legendarnih sastavaka sićaju se i danas.
Donosimo dva koja su dobila zlatnu i srebrnu medalju, po količini smija koje su izazvale.
Zlatna medalja:
“Moja majka je normalna.
Moja majka ima normalne ruke i normalne noge.
Moja majka ima normalnu glavu.
Moja majka ima poveći vrat.
Moja majka nosi broj 41, od cipala.”
Kraj sastavka.
Čitajući naizmjence, i otimajući jedna drugoj, šestašice se, kažu, zakocenile.
Ova je majka, prema opisu, imala sve normalno, osim vrata.
Ali je ipak bila normalna, kako je razvidno iz prve rečenice.
Broj noge, u završnoj rečenici, daje sastavku sudbonosan, presudan značaj.
Ta, ne bi dite navodilo taj podatak da nije značajan?
Drugi sastavak pamto se zbog jedne, krajnje neobične i prilično indikativne rečenice:
“Moja majka ne krade jaja po selu.”
Ojmisusovo ti bilo, pa, čija mater krade…?!
I to baš jaja…
Kakva ti je to napomena, bolan ne bijo…?!
A, znaš li ti mali šta će čeljad prvo pomislit kad ovo pročita; ha, znaš šta…?
‘Krade kobog!’ – eto, to će ti pomislit – inače to dite ne bi ni spominjalo.
O, Bože…!
Možda je sritno dite nekad čulo kako netko optužuje nekoga za krađu jaja po selu, pa se toga sitilo pišući sastavak o majci…Bog te pitaj.
U svakom slučaju, dičji trud nije uzaludan.
Za toliko smija valjalo bi masno platiti.
Vridi više nego sto ćikulada, vala!
