Dva su prijatelja otvorila kafić u Splitu Dva. Sad jedan triba dat otkaz drugome. Nemaju ni za kisik. Ko će kome? Dotle smo došli. Tu nas je dovela korona. Tek će se vidit. Najviše se govori o ugostiteljima, ali i njih bi tribalo podilit bar u dvi grupe. Recimo oni u centru najviše viču da in je teško, ali ne triba zaboravit da je veći broj njih, mahom onih najbogatiji, zatvarao u deseti misec i otvarali u peti dogodine.
Nemojmo se varat, pisali smo o tome mali milijun puti. Kad bi palo prvo lišće, gradski centar opustija bi ka usrid navale kuge i kolere, sad je pust ka u koroni. Dođe nan na isto. A u drugome valu nastradat će i ugostiteljstva iz Splita 2, 3, 4 i ostalih “splitova” ako ćemo grad podilit na fete ka velike svjetske metropole. To su mali borci za goli život. Nikad oni neće doć do liumuzine, jahte, skijanja ni krstarenja. Oni rade da bi priživili. Ujutro kave, popodne malo ko dođe, navečer par piva i zimi čaj.
Nekako su gurali radi činjenice da svaki kafić u Splitu ima svoga gosta, pa sad bija u gotičkoj palači ili negdi kraj auto-otpada na periferiji. Možda ih je i previše, ali živili su. Sad je svima jednako. A to možda i nije pošteno. Čitamo, zatvorit će kafiće, restorane i kina do Badnjaka, možda i muzeje i galerije (ova kolumna pisana je prije objave najnovijih epidemioloških mjera – nap. PSD).
A na Badnjak veliki tulum, jel? A zatvorit će ih jer su se u nekin noćnin klubovima i svakojakin gambužama organizirala masovna okupljanja i širila koronu. Tu se nešto ne slaže.
Kina i muzeji žarišta?!
Otprilike ka da vaš susid radi bučne terevenke svake večeri, a onda redarstvo zapečati i njegov i sve stanove u tome portunu i svima ispiše kazne zbog ometanja reda i mira. Navode kako se to ne da kontrolirat, pa će po sistemu pendreka udunit svima svitlo.
Nije u tome stvar, nego sustav ne funkcionira: umisto da se opendreče kazne onima šta gužvama i pijankama šire zarazu, ovako se kosi sve. Pa su i kina pala pod pedepsu. I galerije i muzeji! Ima li dokaza da se u kinima, muzejima i galerijama širila korona?
Čuje se da na projekcijama filmova bude po desetak svita pod maskama, a dvorane su s dvista, trista mista. Moš mislit šta je gužva po galerijama i muzejima. Koliko smo imali prilike vidit, tamo se ne razgovara, ne loče, ne dere se i ne piva. Muče, gledaju, idu vanka…
Onda veliko je pitanje šta je s onima koji su pribolili, ozdravili i imaju imunitet. Šta s njima? Likari kažu da se ne mogu zarazit, u cilome svitu je biće desetak takvih slučaja zabilježeno, šta nije ni statistička greška. U Hrvatskoj je ozdravilo skoro 89 iljada.
Kako se njih regulira? Imaju li oni pravo živit i radit malo slobodnije? Mogu li povremeno kontrolirat razinu antitijela i znat di su? Šta će bit s onima koji se cijepe? Nikako nije svima isto. Ali ko će se bavit takvin sitnicama.
Onda, opet kafići. Jesu li mogli radit baren ujutro, kad je doba od kave, to in je od početka pandemije dobar dil zarade, jer uvečer u većini lokala nema pasa. Sidu, popiju kavu, idu ća. Širi li se zaraza više na jutarnjoj kavi ili na noćnoj cajki? Stožernicima je očito sve isto.
Pored bučnih okupljanja, zaključili su epidemiolozi, najviše se ljudi zarazi doma, u familijama, na rođendanima, feštama. Kako onda zatvaraju kina i muzeje? Mogu li se locirat opasne situacije i njih izbjegavat? Ali za to triba puno radit, upozoravat, educirat.
Možemo se složit, slično se postupa u ciloj Evropi. Svima isto. Ali bogate zemlje će obeštetit svoje obrtnike i privatnike, a šta će siromašna Hrvatska, najveća sirotinja u Uniji? Možemo se brčit i obećavat, ufat se u evropsku lemozinu, ali pare se ne dile tek tako.
Najjeftinije je bit pametan, oprezan, analizirat i omogućit život i posal tamo di se može, di je najmanja opasnost. Nije stvar u tome da proležiš život u posteji i siguran si da te neće smečit auto na cesti. Sto posto moš garantirat da neće. Ali velike su šanse – devedesetpostotne – da te neće satrat niti ako paziš di i kako prilaziš ulicu. Ništa nije sigurno sto posto, pa ni najbolje cjepivo. Ali život bez nekoga rizika nije život, to ne postoji.
Milijun James Bondova
Najbolje to znaju naši antivakseri, nevjerojatno je koliko ih se pojavilo. Zaprepašten san koliko mi svita za koji san cili život drža da je pametan govori da korona ne postoji. Ili ako eto i postoji, da je opasna ka priladica. Kažeš li: pa vidiš li smrtnost, imaju odgovor – sve lažu, ljudi umiru ionako, stari i bolesni su svaki dan na tratu.
A daj, pita bi te kad budeš ima osan banki, bi li ti bilo drago živit misec dana više ili misec dana manje. Ma šta misec, jedan dan, uru… A zašto bi živija dan manje kad možeš dan više? Ne razumin tu svirepost kad je rič o tuđin životima. Lipo se govorilo, lako je s tuđin…
A lako bi se i s tin sumnjivcima moglo riješit stvar: kume, potpiši da ako te stisne korona gadnije, nećeš u bolnicu. Jer šta ćeš u bolnicu ako korona ne postoji, to je priladica, gripica. Sve ti lažu… Nećeš se cijepit, unutra je čip pa će te pratit. Važan si ka James Bond, nema Bill Gates drugoga posla nego će cili dan gledat u tebe; kako ideš u butigu po kruv, pa na obid, pa na balote, pa kako gledaš turske sapunice, a poslin dogovaraš sa ženon u koga ćeš kupit pancetu i kiseli kupus za zimu. Otimaju se obavještajne agencije za tvoje važne podatke. Nemoj se cijepit, dobro je, bit će više za potribne. Poslin nemoj kmečat.
Iz čovika, govoru stari, izađe ono najbolje i najgore kad ga staviš pod presu. Korona je dokaz za to. Od paranoika koji se boje otvorit ponistru, do bezbrižnih ubojica koji odaju okolo zarazni i infetaju sve oko sebe. Tako od pojedinca pa do ciloga društva i države to se pravilo može prištampat.
Baš u tome momentu kad nemaš volje, snage ni želje razlikovat di je opasnost velika, di je manja, a di je nema. Onda tučeš po svima iz istoga mitraljeza, istin mjerama. Pa padaju i krivi i pravi. Padaju i mali i veliki, i sirotinja i bogati. Pardon, bogati će se uvik škapulat.
Tuče bome, korona, ali tuču i naši.
Piše Damir Šarac
