Kad se prede kudilja se zadjene za pas (struk) pregače (traverce) lijevom rukom se čupa vuna, a desnom se okreće vreteno i tako se dobiva konac, predivo, predivo se omotaje oko vretena sve dok se ne oprede cijela kudilja vune. Ovaj konac zvali su prteni konac.U našem kraju prele su isključivo žene. U nekim krajevima naše zemlje kudilje za prelo su izrađivali posebni seoski majstori, čak bi se drvo rezbarilo, a prodavale bi se na pazarima i mjesnim dernecima. Dobiveno predivo od vune nije još bilo gotovo za pletivo, njega je trebalo premotati u klupka da bi se mogla vršiti daljnja obrada. Kad se pređa premota u klupko to je tek prva faza u postupku prela vune. Nakon toga slijedi druga faza koja se naziva pripredanje.Kad se vuna oprede dobiju se dosta tanke niti, i takova se ne može upotrebljavati za pletivo. Potrebno je obaviti pripredanje. Postupak pripredanja sastoji se u slijedećem: za ovu obradu vune trebalo je imati pribor koji se nazivao pripredalo (neki ovu alatku nazivaju još prepredalo).Pripredalo se pravilo obično od suhog drveta. Alatka je velika oko 40 cm, okruglog je oblika na sredini je promjera do 3 cm, a prema krajevima se sužava, da bi na krajevima promjer iznosio jedva 1 cm.Centimetar od krajeva pripredalo je malo zasječeno i zadebljano da pređa ne bi mogla spasti dok se primotava (pre-motava).Pripredanje se odvijalo na slijedeći način: osoba koja pripreda stavila bi 2 – 3 (kluka) pređe u jednu posudu da joj pređa ne bježi dok obavlja posao, potom po jednu nit od svakog klupka zaveže za pripredalo i sve te niti spoji u jednu deblju nit, zatim uzme pripredalo u desnu ruku, (ako nije ljevoruka) i okreće pripredalo u ruci, kad dobro splete te niti u jednu nit primota, oko sredine prepredala i tako se radnja obavlja dok svu pređu od pojedinačnih klupaka ne primota u jednu deblju nit. Kakva će novodobivena nit biti, ovisi o tome koliko se pojedinačnih niti premotalo u jednu cjelinu i što će se ovim koncem plesti, kljičati ili tkati. Pripredena pređa prije upotrebe za daljnju obradu ponovo se primotaje u novo klupko, da bi se s njom moglo lakše rukovati.Takvo dobiveno predivo primotano u klupko prije pletenja potrebno je razmo-tati na kančila u macete.
Primotavanje pređe u macete vršeno je s pomoću alatke zvane rašak. Predivo se obvezatno primotavalo u kančila kad ga je trebalo tangati (bojadisati).Rašak se pravio od drvenih letava (jelovih ili od nekog drugog čvršćeg drveta). Ustvari postoje tri letve od koje se sastojao rašak. Glavna letva dužine je do 80 cm, a širine oko 6 cm. Sa svake strane te glavne letve pričvršćena je po jedna letva po sredini, tako da postoje dva kraka na svakoj strani, te se na taj način može s obje strane premotavati pređa i na taj način dobivaju se macete, koje su nazivali kančila pređe.Ponekad je pređu trebalo obojati. Pređa se bojala u kančilima. Poslije bojanja pređa bi se ponovo premotavala u klupka. Da bi se od dobivene pređe moglo plesti, bile su potrebne igle i kanila. Igle su mogle biti raznih dimenzija, ovisno o tome, što se i kako trebalo plesti. Igle za pletenje su se pravile od žice, dok danas postoje igle od plastike. Pored igala za pletenje potrebno je bilo imati još jednu malu spravu, koja se nazivala kanilo. Kanilo se pravilo od suhog, tvrdog drveta. Kanilo se sastojalo od dva dijela. Gornji je bio širi, često i izrezbaren. Na gornjem širem dijelu bilo je probušeno, da se u njega može zadjenuti igla kojom se plete. Donji dio kanila bilo je tanji oblog oblika i taj donji dio bi se stavljao (zadjenjivao) za pas. U našem kraju pletenjem su se bavile isključivo ženske osobe. Pri pletenju većim iglama nije se upotrebljavalo kanilo.
Hercegovački portal
